Океан

ОКЕАН

Та тајна шта је, што ме целог

свакога дана од самог себе крије,

у загрљају промрзлог и врелог,

у кости душе, у месу симетрије.

Једино ти ми пружаш наду,

вихор гладни пронађи хлебу,

слепи диве и вода номаду,

равно огледало таласастом небу.

Твоја душа- снага, ко реч у тишини,

трбухом модрим у светове доње,

силази, и лежи у мокрој прашини,

а ка сунцу диже меса плаве коње.

Запљуснута тајна твојом белом руком

златни песак мене наслућује. Горим

у вилици ватре изуједан  буком,

а нем као и ти са сунцем говорим.

Да ли ће речи некад да се врате?

Јер ја сам по свету и по небу сејан.

Зелени пси из твојих уста ме прате,

                                              ја сам страшно миран, миран ко океан

Advertisements
Објављено под моја поезија | 1 коментар

едукација

Само човек који може да пронађе везу између Моцарта и брзине светлости, уме исправно да размишља.

Објављено под едукација | Оставите коментар

мој свет ме гледа

ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ ДИС

Мој свет ме гледа
(Дис је био оптимиста)

Шта је о поезији мислио, својој или туђој, домаћој или страној, сасвим је неизвесно. Чак не знамо, како је већ неко приметио, ни шта је била његова лектира, на основу које би се могло поузданије судити о могућим ”додирима”, ”подстицајима”, и ”утицајима”.[1] Владислав Петковић Дис као да није живео пре сто, него пре хиљаду година. Као да се појавио из нирване или се можда, у нирвани само на тренутак пробудио и затим поново потонуо. Сви песници, његови савременици, Ракић, Дучић, Шантић, Пандуровић, осим у песмама, остављали су свој траг у својим приказима, чланцима или у реченицама оних који су их описивали и писали о њима. Једино се о Дису и о његовим погледима на поезију мало зна. Мало се зна и о његовим погледима на стваран живот, јер је он кроз песме више говорио о ирационалној страни живота, и о смрти.

Дакле, Дис је једна јединствена, непоновљива личност у српској књижевности. Сама његова појава, и још више, његова поезија, наглашава и говори о неком различитом Дисовом пореклу, у односу на остале песнике српске модерне. Већ његов надимак- Дис, иако је директна веза у српској науци о књижевности негирана, асоцира на Дантеов ужарени град-Дис, из Божанствене комедије, тачније из Пакла.[2] На основу тога, могли бисмо заједно са Андрићевим Гојом закључити о пакленом, демонском пореклу уметника.

“Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота
И с њом спава невиђена њена лепота”

Још једна чињеница би нас могла одвести у том смеру. А то је наизглед невероватан случај коинциденције у Дисовом животу. Владислав Петковић је 1911. године објавио збирку песама Утопљене душе, и као што је познато, и сам се утопио у водама Јонског мора, неколико година после тога. Проблем је само у једном. Коинциденција не постоји. Случајност је сувише савршена да би се догађала као неки слепи случај. Исидора Секулић би рекла да је Дис ”уклети песник”. Шта то уствари значи? Да ли је уметничка природа детерминисана својом будућношћу. Ако јесте, поезија би требало да буде фаталистичка. Има и таквих примера, и код нас, и у неким другим књижевностима. Међутим, Дисова поезија није фаталистичка. Неко би рекао да је нихилистичка, али она је то само на први поглед, ако се површно посматра. Познато је да је више песника кроз историју доживљавало судбину, најчешће трагичну, коју су претходно описали у својим делима, не знајући, али на неки начин, наслућујући своју будућност. Пушкин је описао сопствену смрт у двобоју, у Евгенију Оњегину, описујући погибију младог песника Ленског. Едгар Алан По,  издахнуо је на ивици здравог разума- стања које је често описивао у својим делима. У историји књижевности познат је и пример младог немачког авангардног песника, који је у песми описао последње тренутке човека који се удавио у језеру. Десило се да је он после извесног времена ходао залеђеним језером и пропао кроз лед. Нашли су га у пролеће. Мртвог. Пацови су у његовој коси направили гнездо.

_________________________

1. Новица Петковић, Огледи о српским песницима, Београд, 2004, стр.70

2. На везу између Диса и Божанствене комедије упућује нас и Дисов циклус песама Недовршене речи из збирке Утопљене душе.Све песме у овом циклусу написане су у терцини, у облику у коме је Данте испевао Божанствену комедију

Дакле, да ли је Дис био уклети песник. Трагичан јунак који је успео да антиципира начин своје смрти и да дословно проживи живот који је је потпуно изједначен са поезијом коју је писао. Рећи ћемо метонимијски: живео је своју песму и другачије није ни могао да заврши и да је хтео. Међутим, за такву претпоставку није довољно то што се његова збирка  зове Утопљене душе, и што се он, стицајем несрећних околности утопио без имало своје воље. Без пристанка на такву смрт.

Одговор се крије у Дисовом уметничком пореклу. Али не у демонском пореклу, како је Андрић то чуо у разговору са Гојом, него у лично његовом, дисовском, пореклу које је метафизичко. Кроз целу Дисову поезију, главну линију не чини нихилизам, нити је то крајња тачка његовог песничког домета, као што је то било код Ракића. Дис успева да надиђе нихилизам, да га исцрпи и поништи у његовој егзистенцијалној немогућности. Главна линија његове поезије ослоњена је на метафизичко порекло о коме, иако се о Дису сразмерно доста писало, није било довољно речи.

Шта уствари значи то Дисово метафизичко порекло?

Ако из близа, и мало детаљније, осмотримо Дисову поезију, могуће је да ћемо разбити неке клишее који постоје када је у питању Владислав Петковић.

Као прво, у свим анализама о овом песнику истиче се његова неумешност, нефлуентност, извесни естетички инцидент који до тада није тако константно пратио ниједног нашег песника. Осврнимо се само кроз неке књижевне критике о Дису:

Јован Скерлић: ”Какав је он када не подражава, колико је мало код њега талента, како су му осећања банална и прозаична, а језик сиромашан и старински.” [3]

Велибор Глигорић: ”Дисова поезија није артистичка у смислу израде стила, пластике, боја и милозвучности. Његов песимизам није рађен естетским средствима.” [4]

Зоран Мишић: ”Ти стихови који откривају другу, светлу страну његове поетске личности, не могу се заобићи, ма колико били невешти и недорађени.” [5]

Новица Петковић: ”Нико досад није хвалио Дисову песничку умешност. Ни ми нећемо моћи.” [6]

Предраг Палав:естра ”Код Диса не влада ред ни у синтакси ни у прозодији.” [7]

Ипак, да ли је све то заиста тако? Да ли је могуће да су Дисови критичари у нечему погрешили?

Када говоримо о форми у поезији, дакле, о умешности у састављању песама (за тренутак ћемо занемарити семантичку раван), треба имати у виду да многе књижевно-научне теорије говоре да од коришћења, пре свега, естетичких средстава зависи и вредност поезије. Интересантно је осврнути се на форму код Диса и естетске критеријуме, који по многим критичарима, кад се ради о форми, не постоје, (”његов песимизам није рађен естетским средствима”).

Ако подигнемо свој поглед са појединачних стихова и строфа, са појединачних песама, на целу Дисову поезију, тачније на највредније његово дело, збирку песама Утопљене душе из 1911. године, изненадићемо се запаженим. Увидећемо не само изванредну умешност у грађењу композиције збирке, него и јасно, до детаља осмишљену, вешту и дорађену форму целе збирке песама. Утопљене душе он је пажљиво, артистички саставио. Песме је разврстао у четири групе насловљене: 1.Кућа мрака  2.Умрли дани  3.Тишине  4.Недовршене речи.

_________________________

3. Јован Скерлић, Критике, Серија Српска књижевност у сто књига, Нови Сад, Београд,, 1971,књ.68, стр.180
4. Владислав петковић Дис, Песме, Сремски Карловци, 1995, стр.237
5. Исто, стр.238
6. Новица Петковић, Огледи о српским песницима, Београд, 2003,стр.72
7. Владислав Петковић Дис, Песме, Сремски Карловци, 1995, стр.242

Већ у оваквој структури  збирке види се утицај Дисовог уметничког метафизичког порекла о коме говоримо. Да разјаснимо. Границе Дисовог живота и његове поезије, као што смо већ видели заиста су испреплетане. Иако нам није циљ да на позитивистички начин тумачимо поезију, ту чињеницу осведочену и потврђену самом песниковом смрћу, узимамо у обзир, јер она наслућује мешање фиктивног и реалног; поетског и стварног; надегзистенцијалног и егзистенцијалног и на тај начин отвара нове видике у тумачењу Дисове поезије. Од суштинске важности је  да је Дис (сада говоримо само о његовом стваралаштву) био свестан свога порекла пре рођења, о чему нам говори први стих прве песме у његовој збирци. Одабрано место да се искаже ова чињеница, наравно није случајно. Почетак песме а нарочито почетак збирке има веома велику функционалну вредност (као и крај) јер се њиме истиче оно што је изузетно битно за песника. Код Диса тај почетни стих гласи:

”То је онај живот, где сам пао и ја.”

Из овог стиха закључујемо да је лирски субјекат свестан свог порекла пре рођења. Он је пао у живот. То значи две ствари. Прво, да је постојао и пре рођења, јер ако није постојао, ако га није било, није могао ни да падне. И друго, ако је пао у живот, то значи да је пре пада живео на извесној висини. Јасно је да овде не говоримо о физичким, већ о вредносним категоријама висине и пада. Мећутим, Дис није од тог свог песничког знања правио религијски или философски систем, како је чинио Његош у Лучи микрокосма, или Ракић који истом синтагмом (синтагмом пада) описује своје рођење и на тај начин оправдава свој фатализам у стварању. Дис је , једноставно свестан тог свог песничког порекла, пренео део својих предестинираних особина у овај живот, и од тог живота правио поезију, а свој простор физички и духовни мешао и преплитао са фиктивним, али у подсвести веома реалистичним, метафизичким простором. Другим речима, све што је видео и описивао он је, слично Платону и његовој теорији идеја, декодирао у метафизичке, ирационалне, надрационалне слике. Због тога му је и било могуће да види Нирвану и да неегзистирајуће преточи у оно што егзистира. Наравно, у овом случају процес кодирања и декодирања ишао је у супротном смеру.

Сличан процес заступљен је у Дисовом стваралаштву. Процес давања овоземаљског реда и поретка метафизчким и иреалним сликама, осећањима, идејама и мотивима да би могли да постоје, не у песнику- јер за њихово унутрашње постојање у њему довољна је природа његове личности- него у поезији која намеће израз и ономе неизразивом. То видимо у савршеној форми његове збирке песама. Ирационално ткиво његовог талента устројило се на начин реалистичан. Дакле, овде имамо деловање спољашњих оквира на неизразиве унутрашње импулсе. Простор песничке збирке подељен је на четири дела, као што је и физички простор подељен на четири стране. Као што имамо Исток-Запад и Југ-Север, тако и у Утопљеним душама које представљају уметнички оваплоћен простор, отелотворен у речи, имамо:

1.Кућу мрака као исток
2.Умрле дане као запад
3.Тишине као југ
4.Недовршене речи као север

Поистовећивање првог циклуса песама Кућа мрака са истоком само наизглед изгледа немогуће. Исток је симбол за почетак, јер се на тој страни рађа сунце и светлост, и на тој страни простора почиње дан. Управо и овим циклусом започиње збирка, и он је први који рађа и износи мотиве, који ће се кроз збирку развијати. Што се тиче паралеле истока и Куће мрака по светлосној димензији ту, наизглед, налазимо немогућност. Међутим, управо у том поистовећивању очигледна је потврда за тезу коју бранимо. Први циклус се зове Кућа мрака. Дакле, то је кућа у којој се налази мрак. Дис је овом синтагмом оградио мрак, ограничио га, затворио га у кућу. Само ограничавање мрака на кућу говори  да је изван куће светлост, јер да је и споља мрак не би било потребно диференцирати га и издвајати га у кућу. Ако је свуда мрак онда је то потпуни мрак, а не само кућа мрака. Дакле овде имамо интересантну слику. Споља, кућа је осветљена, а унутра је мрак. Пошто је Дис био личан песник, дакле писао је о себи, јасно је да та Кућа мрака представља његову песничку личност, тачније речено, лирског јунака ове збирке. И заиста први циклус је исток, у њему се рађају светлост и сунце, али ипак, то није оно сунце и она светлост са ”невиних даљина” са којих је лирски јунак пао, и којих се сећа. Ово симбол-сунце није довољно ни јако, ни добро, ни светло да осветли унутрашњост песникове личности, то јест унутрашњост куће. Светлост се види само споља, на фасади, а мрак остаје дубоко унутра. Због тога јекућа мрака, у ствари, симбол песника који је пао у ову физичку са метафизичке равни. И овде се принцип ”теорије идеја” остварује. Кућа мрака је синоним, симбол, средство да се изрази трагична позиција песника са метафизичким пореклом.

Други циклус Умрли дани симболично изражава западну страну поетског простора омеђеног збирком. Овде је асоцијација потпуно јасна. Запад је страна смрти. Смрти сунца а самим тим и смрти дана. Због тога се и циклус зове по умирању тих дана који су морали да постоје, јер другачије не би ни могли да умру. Дакле, запад је страна за Умрле дане.

Трећи циклус Тишине представља јужну страну песничке збирке. И то је веома очигледно. Визуелно, јужна страна је, посматрано кроз димензије простора, увек доња страна. Ка њој се иде силазећи. Живећи, лирски јунак, и после почетног пада (рођења), све више наставља да пада, то јест умире. И што више иде на доле, моћ му је све слабија. Једина моћ коју лирски субјекат после рођења има, захваљујући чињеници да је падом у живот изгубио неке друге моћи и способности, је говор. Онемоћавање једине песникове моћи-моћи говора, претвара се у тишине. Тишине су те које прате његово падање на доле и све више јачају, што је он све ближи доњој страни (гробу) свога тренутног егзистирања. Дакле, југ је доња страна простора, а онда је јасно да Тишине представљају јужну страну поетског простора Утопљених душа.

Четврти циклус Недовршене речи симболично је север.  Карактеризацију северне стране лако је добити опонирањем са јужном. Ако је јужна страна увек доња, онда је северна, на тој вертикали, горња. Горња страна асоцира опет на висине. Јасна је песникова намера и његова мисао. После потпуног пада (смрти) следи поновно успињање на висине. Дакле, после Тишина опет долазе речи. Јасно је и због чега су речи ”недовршене”. Компонента која њима недостаје да би биле потпуне-звучне, изгубљена је рођењем. Губљењем своје метафизичке природе, којој се лирски јунак поново враћа, изгубио се и тај неопходни фрагмент који недостаје речима, као јединим преосталим експонентима песникове моћи, да оне буду потпуне, довршене и савршене. Због тога после југа остаје север, после пада поново уздизање, а после Тишина природно долазе Недовршене речи.

Поред ова четири циклуса, четири стране, збирка има и пролошку и епилошку песму. Две песме су издвојене да се њима уоквири књига. Тамница је смештена у пролошки део, који и има наслов ”Пролог”, а Можда спава такође сама, смештена је у епилошки део који има наслов ”Сан”. Овако начињени оквири од граничних песама (пад са ”невиних даљина” у живот као тамницу и, макар и привидан излазак из њега у сну и слутњи) опомињу нас на прстенасти композициони образац. [8] Управо тај образац који је код Диса заиста чест, између осталог, указује на две веома значајне ствари.

_________________________

8. Новица Петковић, Огледи о српским песницима, Београд, 2003, стр.72

Прво, прстенасти образац оправдава тезу да се лирски субјекат ступајући на северну страну своје песничке творевине, поново уздиже и враћа на висине са којих је пао и тако затвара прстенасти пут кроз метафизички простор. Дакле, цела збирка је метафизичка епопеја, окована у одређеном тренутку физичким и ограниченим, али упркос томе, ипак, остваривање путовања кроз категорије које надилазе и простор и време и саму Нирвану.

Друга значајна ствар је да поред механизма стварања, кога смо описали (да га још једном дефинишемо: то је облачење заостатака наслеђене, неизразиве и необјашњиве метафизичке природе у израз у речи, користећи се при том симболима физичког колико год је то могуће, а често је то, понекад због немогућности, давало преплитање оностраног и овостраног, и доводило до померања чулних утисака, рационалних слика до неразумљивих и до често чудесних Дисових метафора и метонимија, али и често облачење и претварање у супротном смеру, како би Платон рекао, ствари у идеје) и доследно и успешно, коришћење прстенастог обрасца, говори о Дисовој уметничкој вештини, прецизности и тежњи ка естетском перфекционизму. Остваривање прстенасте форме се види на више места, и за Диса је карактеристично. Пре свега у пртенастим строфама Тамнице и Можда спава, али и прстенастом распоред строфа уНирвани и Првим звездама.

Иако је прстенасту строфу, у српској модерни, афирмисао Милан Ракић, он није успео да постигне толико јак ефекат (осим високе стилизације и ироније) њеним коришћењем, као што је то успео Дис. Дисова дубока уметничка вредност и тежња ка естетском савршенству огледа се и у остваривању прстенасте форме не само на равни појединачних песама, него на целу композицију збирке. Слободно можемо рећи да је композиционо, збирка Утопљене душе најсавршенија збирка српске модерне.

Управо због тога падају све оне тезе о Дисовом естетском инциденту, о његовој неумешности, невештини и нескладу. Ако тако нешто постоји, то постоји само на равни његовог стила, али не и на равни његове поезије, а ту има разлике. Сасвим је легитимно да стил буде прозаичан, можда понекад колоквијалан, неусклађен. То је стил, а он је одраз особина темперамента и природе онога који пише. Он је такав и да је другачији, био би извештачен. Међутим, оно што је битно да се код Владислава Петковића прецизна, савршена, естетски беспрекорна форма остварује на плану целе збирке Утопљене душе; да је збирка промишњена и вешто скована, без имало одступања од високих естетских критеријума.

Због тога на плану форме долазимо у неслагање и сукоб са многим Дисовим критичарима, који су афирмативно писали о њему најчешће када су говорили о порукама које је он међу првима у нашој књижевности изразио, или када су га посматрали у преломној улози некога ко ће извршити песнички утицај на књижевне потомке, пропуштајући да виде велику вредност Дисовог схватања и остваривања песничке форме, којом је надмашио скоро све своје савременике, преварени и наивно заварани Дисовим стилом који их је обесхрабрио да уђу у дубљу анализу облика Дисове поезије, остварене кроз збирку Утопљене душе.

Када говоримо о семантичкој позадини Дисовог стваралаштва, опет не идемо лакшим, експлицитним путем. Велики број књижевних критичара је и на овом месту олако доносио суд. Било је довољно да увиде честа понављања речи у Дисовим песмама као што су: смрт, мртви, гробља, пролазност, нирвана и да ту поезију прогласе песимистичком, нихилистичком. Погледајмо шта неки од српских историчара књижевности и књижевних критичара кажу:

Јован Скерлић: ”То је поезија декаденције, оне која, по речима једног искреног песника њеног, тежи рају блата… Поезија Владислава Петковића има све карактеристичне црте које је Гијо клинички одредио код дегенерика”. [9]

Велибор Глигорић: ”Тај човек који је често живео у хипнози својих песничких осећања, плашио се те хипнозе, ослушкивао у њој злослутне гласове, осећао тајну смрти која ће захватити све што му је драго”. [10]

_________________________

9.  Јован Скерлић, Критике, Серија Српска књижевност у сто књига, Нови Сад, Београд,, 1971, књ.68, стр179
10. Владислав петковић Дис, Песме, Сремски Карловци, 1995, стр.237

Зоран Мишић: ”Песник тмуран и поноран, опседнут ништавилом и загробним сновиђењима”. [11]

Борислав Михајловић Михиз: ”Опседнут идејом пролажења и кобног умирања, главном својом песничком идејом, Дис је створио једну фантастичну загробну резигнирану оркестрацију”. [12]

Сваки од ових ставова, јасно је, има своје утемељење и оправдање. Али интересантно је што је то оправдање јако и чврсто, опет, само ако се Дисова поезија посматра површно.

Постоји мишљење у српској науци о књижевности да је Дис песник расула. Тачније, да је расуло једно од најбитнијих обележја његовог стваралаштва. ”Дис је осим тога био наш први песник код кога се распала целовита слика света. Она се у његовим песмама расула у фрагменте. Зато он има тако мало ”целих лепих песама” како би рекао Богдан Поповић.”[13] Међутим, ако његову опседнутост, или боље рећи његово осећање расула[14] пренесемо на технику његовог стварања тј, прихватимо да код Диса само зато што је слика света распарчана, распаднута, да су и његове песме такве- расцепкане, расуте; учинићемо  велику неправду овом песнику.

Сама Дисова умешност у компоновању збирке Утопљене душе, о којој је било речи, а затим и сваке појединачне песме, говори о целовитости, заокружености која постоји као доминанта у његовом стваралаштву.

Интонација и мелодија које су видне у Дисовим песмама, указују, такође, на јединственост целине, не само на формалном, него и на ритмичком плану.

И напослетку, ако су Дисове песме нецеловите, како су могла настати мала ремек-дела као што су Тамница, Можда спава, НирванаПијанство, Наши дани, Међу својима, које су по естетским критеријумима целовите.

_________________________

11. Исто, стр.238
12. Исто. стр.240
13. Новица Петковић, Огледи о српским песницима, Београд, 2003, стр.83
14. С друге стране ту фрагментарност у Дисовом осећању света, није неопходно дефинисати расулом. Дис је једноставно посматрајући свет и живот само уочавао узрочно-последични принцип на коме он почива тј. тзв принцип узастопности који се ослања на наизменичну промену слика и тренутака, а све то због тога што је свет детерминисан категоријом пролазности, која сама по себи не мора бити трагично доживљена

Из те заблуде књижевних критичара да гледају Дисову поезију као раскомадано тело, из заблуде да сваку појединачну песму не виде као целу него је посматрају у само једној или две успеле слике, и ограничавајући се на њих као на једино достојно посматрања у целој песми, они не само да су учинили неправду тој поезији, него су заведени, дали површне судове, опет пропуштајући да виде целину.

Дисова пезија није нихилистичка. Код Диса не постоји страх од ”тајне смрти која ће захватити све што му је драго”, он није песник ”опседнут ништавилом и загробним сновиђењима”, напротив. Ако се нирвана и нишавило код Диса схватају као што их схвата већина критичара тј. као експоненти стварности са друге стране живота, онда је суд о његовом односу према њима потпуно погрешан. Ако је Дис пролазност јаче и јасније видео и описао, не значи да је био опседнут и заробљен њом.

Као први аргумент којим бранимо нашу тезу, позивамо се на Дисову музикалност у поезији. Ту музикалност приметили су скоро сви тумачи Петковићеве поезије. Извесна мелодичност уочава се у његовим песмама, мелодичност коју дају учестала понављања. Та мелодичност се код Диса претвара  у извесну музикалност. Дис је парнасовски (ракићевски и дучићевски) стих вешто беспрекорно извајан, звучан, метрички савршен, ритмички преуредио. Учинио га је лабавијим, дајући предност мелодији. Такође се ослонио и на неке метричке обрасце који постоје у усменој поезији, а чију  је традицију прекинуо Војислав Илић када је прешао на национализован хексаметар и на крају дао свој шеснаетерац по схеми 4+4+4+4. После њега су Дучић и Ракић, као што је познато, под француским утицајем увели дванаестерац и једанаестерац. Међутим, Дис се поново враћа обрасцима чланковитог усменог стиха. Он је користио трочлани симетрични дванаестерац (4+4+4):

”Развило се / црно време / опадања/ ”

Али то постепено враћење ритмички уређеном стиху усмене поезије најизразитије се види у песми Можда спава. У њену основицу је положен образац усменог стиха-трочланог тринаестерца по схеми 4+4+5. Трочлани усмени тринаестерац често налазимо и у љубавним и у свадбеним песмама.[15] Оно што је још интересантније је да стихови у песми Можда спава имају и трохејски и јампски завршетак (као у уосталом и у народној поезији) :

_________________________

15. Новица Петковић, Огледи о српским песницима, Београд, 2003, стр.90

”Заборавио сам јутрос песму једну ја”- јампски завршетак, наглашен последњи слог
”Не знам зашто, њу и сан ми, јава покрива”- трохејски завршетак, ненаглашен последњи слог

Због свега овога Новица Петковић тврди да је песма Можда спава ”вероватно најмузикалнија песма у српском песништву”. И тој његовој тврдњи нема шта да се оспори. Интересантно је онда питање: како је песник који је био опседнут распадањем, смрћу, црвима, јецајима и урлицима, успео да напише најмузикалнију песму у српском песништву. Музикалност и мелодиозност такође не иду уз испрекиданост и расуло који наводно постоје у Дисовим песмама. Уз испрекиданост пре иде муцање него музикалност.

Други аргумент, о коме смо већ причали, сада само узгредно помињемо. Он се тиче песме Тамница. Дис говори оневиним даљинама, о очима звезда, о сну лепоте, о трагању за обликом савршенства. Сама свест о постојању онога што је савршено, невино, сјајно, супротставља се доминирању песимизма, очаја и нихилизма код Диса. Јер тешко је објаснити опседнутост смрћу песничког субјекта који има свест о излазу, о лепоти, и о метафизичком пореклу које не само да претходи него и потоње је смрти и самим тим је надилази.

Да би одбацили тезу о Дисовој нихилистичкој поезији, поезији која има за циљ да велича смрт, крај, ништавило, гробља, зауставићемо се на песми која би требало да буде главни експонент такве тезе. Реч је наравно о Нирвани. Нирвана је реч за ништавило које је супротстављено постојању. Пре свега реч опонирана свакој вредности човечијег постојања. Чини се да песма, уистину, у потпуности оправдава Дисов песимизам и очај. У њој, наизглед, не постоји ништа проблематично:

”Ноћас су ме походили мртви
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви
Као боји пролазности ствари.”

Песника у Нирвани, дакле, ”походе”, ”прилазе”, ”долазе” му ишчезла бића и појаве. Он чак постаје и њиховом жртвом, како је изричито речено.

”Ноћас су ме походила мора
Сва усахла без вала и пене.
Мртав ветар дувао је с гора
Трудио се свемир да покрене.”

Заиста из ових стихова се може само закључити једно: да је Дис, заиста, опседнут ништавилом, ”усахлим морима” и ”мртвим ветровима”.

”И све што је постојало икад
Своју сенку све што имађаше
Све што више јавити се никад
Никад неће- к мени дохођаше”

Ови стихови, наизглед, пружају оправдање да се смело, са неким провереним тумачима Петковићеве поезије, изјави да је Дис човек ”који је често живео у хипнози својих песничких осећања” и ”плашио се те хипнозе”.

Међутим, ако се само мало боље погледа, и само мало дубље анализира откриће се један велики проблем са овом песмом, такорећи логичка немогућност, коју не може да оправда чак ни песничка слобода. Ако пак, постоји проблем, и што је још горе логичка немогућност тј. апсурд, који не може чак да покрије ни песничка слобода, онда је Нирвана, по свему судећи, обичан промашај, песма без утемељења. С друге стране, величина таквог проблема је, осим што доводи у питање вредност песме, и она кључна ствар која даје оправдање, раније наведеним, погрешним тезама, које се у нашој критици везују за Диса. И управо нерешавање тог проблема, или боље рећи, његово запостављање, намерни или ненамерни превид, баца тумаче у заблуду када је реч о Петковићевој поезији. У чему је тај проблем? У ствари, он је веома једноставан: оно чега нема не може ни да се назре; оно што не постоји, не може ни да се изрази, јер онда не би било непостојеће већ постојеће.

Дакле, немогуће је да песника посећују ”ишчезла бића и појаве”. Немогуће је да га посећују ”усахла мора без вала и пене”, јер ако га посећују онда то нису мора него нешто друго. А поставља се онда сасвим исправно питање: ако су га већ посећивала без вала и пене, дакле, усахла, како је он могао знати да су она некад имала вал и пену. Она независно од његове воље долазе, појављују се испред њега, и онда је логично упитати се, ако су се она појавила пред њим, како он зна да су она некад била мора, пуна воде, јер без те чињенице не би никако ни могла да усахну.

Међутим,ова песма наравно није без утемељења. Она има и те како јаку позадину, која је чини оним што она и јесте, једна од најјачих и најснажнијих песама српске књижевности. Решавањем овог логичког проблема одбранили бисмо јој сасвим заслужено место, које она заузима и историји српске књижевности.

Познато је да је Дис, међу првима у нашој поезији, почео да користи смеле слике. Метафора, метонимија, синестезија била су сасвим уобичајена средства које је он користио, много више и смелије од својих претходника. Са тим у вези је и извесна нејасноћа у Дисовом изразу. Главни узрок те нејасноће стоји у поступку који је први код нас почео да примењује Дис, а затим га оберучке прихватили писци који су се појавили после њега, посебно Црњански, Петровић и Настасијевић. Наиме, ради се о техници мешања агенса и пацијенса тј. о мењању односа између субјекта и објекта, који је положен у саму основицу језика као и мишљења, а коју је открио и детаљно описао Новица Петковић у тексту ”Дисов језик, слике и музика стиха”. Ради се о томе да је Дис таквим мешањем пореметио логичку подлогу на којој почива синтакса. Мешање се, у ствари, огледа у замењивању улога агенса и пацијенса тј. субјекта и објекта:

”Са нимало знања и без моје воље
Непознат говору и невољи ружној”

(Тамница)

Дакле, уместо да песнички субјекат не познаје говор; говор не познаје њега; место да не познаје невољу ружну, она њега не познаје.

”Ох, мрак како ме гледа мирним очима
Мрак како ме гледа”

(Повратак)

Уместо да песнички субјекат гледа у мрак, мрак гледа њега.

”Већ се губи свело лишће с грана
Песма тица и ведрина ствари
Прилази ми ход јесењих дана
И дах тужан обамрлих ствари”

(Прве звезде)

Овде имамо пример да ход јесењих дана и дах обамрлих ствари прилазе песничком субјекту, уместо да, како би било логичније, он као носилац ситуације и живота прилази обамрлим стварима.

”Прилази ми једна земља снова
С белим небом и црним очима”

(Прве звезде)

”Мој свет ме гледа погледом трупина”

(Распадање)

”Да осећам себе у погледу трава
И очију што их види моја снага”

(Тамница)

И тако даље, кроз целу Дисову поезију наилазимо на овај књижевно-уметнички поступак. Чак на основу његове заступљености слободно можемо тврдити да је он један од основних Дисових поступака кога он доследно примењује.

Имајући ово у виду, приближићемо се решењу проблема које се већ назире у петој строфи:

”И све што је постојало икад
Своју сенку све што имађаше,
Све што више јавити се никад
Никад неће- к мени дохођаше”

Дакле, ако је могуће да оно што се, по самим песниковим речима, никада после свога постојања не може јавити, јавља и долази њему, јасно је да проблем остаје нерешен. Оно што је битно у овој строфи је да је све оно што га ”посећује” некада постојало ”имало је своју сенку”. Дакле, непостојеће и небивствујуће, немогуће је видети. Зато је сасвим логично закључити, да је Дис свој поступак обртања, замењивања агенса и пацијенса применио на ову песму. Ако је немогуће да оно што сада не постоји посети њега, могуће је да оно што је некада постојало посети он сам. Таквим поступкомпроблем  је решен, а песма у уметничком смислу постаје вреднија и богатија значењем. Дакле, ако је немогуће да песника посете усахла мора, јер из те посете он не може да види да су она некада била а да су сада усахла, сасвим је могуће да песник може да посети, у својим визијама, сновима, песничким осећањима, мора која су усахла са оправданим знањем да су она заиста и усахла, јер је знао каква су била док нису престала да постоје. Исти принцип је и са мртвима:

”Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари,
Прилазили к мени као жртви
Као боји пролазности ствари.”

Ова строфа сасвим добија оправдање, ако је Дис и овде применио свој омиљени поступак. Дакле, ОН је походио мртве, нова гробља и векове старе. Он је њима прилазио као жртви као боји пролазности ствари. Последњи стих у потпуности оправдава тезу да је Дис употребио замену субјекта и објекта у овој песми, јер ”боју пролазности ствари” имају само ствари које су прошле. Оне ствари које још јесу имају боју постојања а не пролазности. Тако да се из тог стиха јасно види да је он тај који посећује ишчезла бића ствари и појаве.

Ако је то заиста тако, онда се и Дисов однос према прошлим, загробним стварима у потпуности мења. Он престаје бити жртвом. Песнички субјекат је неко ко је, у том тренутку, изнад смрти, у моћи да јој приђе или да се удаљи од ње. Он једноставно има другачији вредносни суд, јер од онога ко страда од засмртних слутњи, у овом случају, постаје неко ко је изнад пролазности и смрти. Ако песму наставимо даље да посматрамо кроз призму Дисовог уметничког поступка, слике које су врло нејасне и магловите по значењу, добијају своје објашњење:

”Ноћас ме је походила срећа
Мртвих душа и сан мртве руже”

Дакле, лирски јунак је походио срећу мртвих душа. Прилог ”ноћас” асоцира нас на сан. У Дисовој поезији сан је синоним за простор ”изван сваког зла”, па је јасно да песнички субјекат својом вољом иде у посету срећи коју имају они који су са оне стране живота. То потврђује и други стих Тамнице који квалитативно говори о том свету. Дис га у тој песми назива ”невиним даљинама”. Дакле, простор са оне стране живота није простор ”расула”, ”ништавила”, ”небивства”, ”трагичности”. То је, напротив, простор испуњен срећом. Он је, у ствари, ”невина (рајска) даљина”, а до њега се, док смо у овом свету, стиже кроз сан (ноћас) који је синоним за нешто што је ”изван сваког зла” (Можда спава).

”Ноћас љубав долазила мени,
Мртва љубав из свију времена.
Заљубљени, смрћу загрљени
Под пољупцем мртвих успомена”

Смрт тј. живот после живота, који постоји, јер би га било немогуће посетити, поистовећује се са љубављу. Песник долази до љубави смрти у којој су сви загрљени. И у овој слици нема ничег ни језивог ни нихилистичког, јер је управо песнички субјекат носилац активне перспективе а не пасивне. Да њему, без његове воље, заиста долази мртва љубав из свију времена, то не само да би било језиво и неприродно, него би то значило и неминовну смрт лирског субјекта, која у песми не постоји. Управо је и то један од кључних доказа, за то да је Владислав Петковић  у овој песми применио свој поступак обртања субјекта и објекта. Јер да то није у питању, песма би изгубила могућност да се одржи. Посете мртвих, гробаља, ишчезлих и непостојећих, имало би, за објашњење, као циљ само једно- смрт песничког субјекта, а до тога у песми не долази.

Наизглед би две претпоследње строфе у светлу оваквог тумачења, могле да буду проблематичне:

”И нирвана имала је тада
Поглед који нема људско око
Без облика, без среће, без јада,
Поглед мртав и празан дубоко.
И тај поглед ко кам да је неки
Падао је на мене и снове,
На будућност, на простор далеки,
На идеје, и све мисли нове.”

И сам Новица Петковић овим строфама поткрепљује своју тезу о Дисовом уметничком поступку. Мртвило и празнина у које песник гледа преобраћају се помоћу истородног обртања у ”поглед мртав” и ”празан дубоко”. [16] И управо, то је решење последњих строфа. Песник је променио перспективу посматрања. Престао је да посећује и тражи прошле ствари и бића који су постојала, а сада су срећно са друге стране живота. Он гледа мртвило и мрак око себе. Као да се песник пробудио из сна и обрео се у мраку сопствене собе. На тај начин Нирвана постаје живот који живи, који га окружује, кога он назива Тамницом, дакле, мраком кога гледа и који га гледа. Није Нирвана оно што је он посећивао, како се чини. Нирвана је оно што он може реално да види. Нирвана је, у ствари, све оно што чини његово садашње живљење. Није поглед нирване падао на њега, него је његов поглед падао на нирвану:

”На будућност, на простор далеки,
На идеје, и све мисли нове”

Дакле, проблем је решен. Дис нема негативан став према смрти, нити се плаши ње, нити је њоме опседнут, он има негативан став према живљењу у тамници у коју је пао са невиних даљина и које поново прижељкује. Опет долазимо до песниковог метафизичког порекла, које на више начина осветљава Дисово стваралаштво и обара површне судове и посматрања, који су, зачудо, када је овај песник у питању, и више него чести. Дис није очајник јер је свестан свога оностраног порекла, и свестан чињенице да ће се тамо вратити када се ослободи тамнице, о чему нам говори и његова прстенаста композиција, заступљена на нивоу целе збирке Утопљене душе, али и на нивоу строфа и појединачних песама; о чему нам, на крају крајева и имплицитно говори наизглед Дисова најмрачнија песма Нирвана која постаје радосна химна свести о враћању у светле пределе са друге стране живота, без обзира што песникову личност до тог враћања дели мрачно живљење које је наизглед постојано, а у ствари је непостојана, пролазна а самим тим, релативно постојећа Нирвана.

Професор српског језика и књижевности
Ненад Гугл

Објављено под есеј | Оставите коментар

Вештина читања

У данашњем времену, савремени човек нема стрпљења за читање. Овај блог треба да допринесе томе да се, између осталог развија култура и вештина читања. Када би човек у 21. веку схватио да је читање, нарочито читање књижевности веома прагматична и корисна вештина, другачије би приступао самој књижевности. Изненадили бисте се када бисте успели да захваљујући Шекспиру, Достојевском, Ајнштајну, Фајнаму или Лобачевском, постигнете бољи пословни успех, доносите лакше и боље одлуке, а све је то и те како могуће. Овај блог ће помоћи у томе, да се схвате везе на које до сада нисте обраћали пажњу.

Објављено под едукација | Оставите коментар

есеј о дучићу

јован дучићЈОВАН ДУЧИЋ

 

Невидљиви преокрет у српској поезији

 

 

    Оно што је заједничко за све људе, без обзира на културу и цивилизацију у којој живе, јесте напор да се одгонетне смисао човековог постојања. Човек је увек поклоник неке религије, па чак и онда када се изјашњава као атеиста. У том случају он је везан (religio) за унутрашњи систем правила  и тумачења смисла сопственог постојања од којег чини своју религију. Сваки човек је више створен да верује него да зна.

Међутим, религија понекад неким људима није довољна да изразе своја осећања и мисли о смислу. Религија се не одређује према садашњем тренутку. Чак и када то чини, она садашњи тренутак посматра кроз призму вечности. Због тога она може привидно да ограничи човека у садашњем тренутку, да би му омогућила вечну слободу. Међутим, постоје људи који пуштају незадрживо своју мисао чак и у садашњем тренутку. Они пуштају своју мисао даље и шире од свих конкретних правила, преиспитујући себе и свет око себе. То су песници. Песник је онај човек који се не плаши да пусти своју мисао кроз вечност, кроз светове које још није упознао а које наслућује. Зато је сфера уметности у одређеном смислу шира од сфере религије, и то када је синхрона (везана за садашњи тренутак), а много ужа од ње када се посматра у односу на вечност. Јер песник призива вечност у садашњи тренутак и тако га јача, и издиже, и даје му смисао. Међутим, бесмислено би било призивати ограничени тренутак у вечност и тако је ограничавати. Зато је религија у оном другом смислу шира категорија од уметности.

Српска књижевност средњег века била је, да тако кажемо, религиозна књижевност. То значи да су се кроз књижевна дела односи између човека и Бога дефинисали као што се дефинишу у религији. Уствари, смисао дела која данас називамо књижевним није била њихова књижевна него религијска функција. Писци тих дела су првенствено хтели да она имају религијску природу, а тек на другом месту књижевну. То се види и по жанровима који су постојали у српској средњовековној књижевности: житија, акатисти, типици, црквена поезија итд. Однос између човека и Бога описиван у тим делима био је религијски строго одређен и неподесан за било какво преиспитивање. У српској средњовековној књижевности углавном није било места ни потребе било каквој сумњи или дилеми када се ради о тим односима. У позији барока, просветитељства (које код нас  и није имало јако утемељење) и романтизма, однос између човека и Бога у поезији наслеђен је из средњег века, са малим изузецима. То значи ни да се у овим епохама дубље не преиспитује.

Преокрет у нашој књижевности доноси Јован Дучић. Дучић се не устручава да сумња и да верује у исто време, да преиспитује особености своје природе али и недостижног Божјег смисла. Међутим, његова поезија нема “негативан“ однос према Богу, већ само тежи да тај однос потпуно разоткрије.

Сама чињеница да је Бог створио човека је зачуђујућа. Пре стварања човека (и анђела) у свету је била присутна само једна воља-воља Божја. Све се потчињавало Богу. Међутим, стварајући човека Бог се одрекао аутократије у свету; човек је призван да буде сатворац Богу, али би могао и да буде разрушитељ света. Бог ствара човека слободним иако зна да човек, пошто је слободан, може да се успротиви свом Творцу и да притом Бог неће моћи да га примора да се промени.[1]

Управо је та слобода, која човеку даје могућност да он буде личност сама за себе, иницијална тачка од које Дучић креће у преиспитивању својих односа према Богу. Лирски субјекат у Дучићевој поезији је пре свега јака и стабилна личност свесна својих особина. И као такав он даје себи за право да подигне главу и да поставља питања:

“Дао си ми очи да ти видим дело

И слух Tвог гласа да напојен буде;

Но да целог века одричем те смело,

Примих дух мудраца, детета и луде.“

(Песме Богу II)

“ Са које се обале укрцах, о Силни,

У то јутро као у почетак спева?

И шта доприноси Твојој величини

Тај мој атом бачен у сјај једног днева“

(Песме Богу I)

Песнички субјекат се више не задовољава чињеницом да он постоји. Он је слободан, па иако има очи да види Божје дело, он каже: “но да целог века одричем те смело“. Управо та слобода му даје легитимитет да се не задовољи самим својим постојањем. Њега интересује због чега је он као човек потребан Богу:

“И шта доприноси Твојој величини

Тај мој атом бачен у сјај једног днева

Чиме ће да оснажи хор којим Те славе

Мој слаби глас сумње; и чим да појача

Сјај сунаца што те непрекидно плаве

Жижак оног који у тмини корача.“

(Песме Богу I)

Он поставља питање, не смисла сопственог постојања из свог угла, него смисла човековог постојања из Божјег угла. Та врста преиспитивања заиста представља преокрет у српској књижевности, на који се мало обраћала пажња.

Анализирајући Дучићеве песме о Богу, Миодраг Павловић не увиђа ову врсту крупног преокрета. Павловић каже: “Његове песме о Љубави, Смрти и Богу, у афористичком облику често употребљене као поенте у његовим песмама, делују наивно, патетично исказивање општих места рефлексивне поезије“.[2] Напротив, Дучићеве мисли о Богу су далеко од општих места дотадашње српске књижевности. Уместо хвалоспеваног и молитвеног тона, који се може сматрати општим местом у поезији која говори о Богу, Дучић отвара трагичан потенцијал човековог положаја у свету, чија се трагика ослања на човеково незнање и обично наслућивање.

“А, Ти што сазда сунца и плод оранице

Био си само Слутња, болна и стравична:

Јер свака Истина духа знаде за границе,

Једино наша Слутња стоји безгранична.“

(Богу)

У односу између човека и Бога више не постоји само слепо прихватање и послушност. Песник, ослањајући се на своју слободу, на Божји део природе у себи, жели да разговара са Богом о тајнама које га муче. Тај однос се усложњава димензијама људске драме али и трагике, јер тајна остаје тајна, човеку није дато да је открије, па је он само наслућује. Дучић апострофира ту Слутњу и претвара је у људску коб али и судбину, казну али и награду, јер човек, ипак, слути о свом пореклу које је натприродно, Божанско:

“ Јер огледаш се мени у дну

Као небеса у бунару “

(Побожна песма)

    Дучићев лирски субјекат пролази кроз разне фазе у откривању природе своје личности пред Богом. Од свести о својој сићушности: мој атом бачен у сјај једног днева, мој слаби глас сумње, жижак насупрот сунцима; преко осећања равноправности у смелом постављању питања највишем Бићу: мој дух човеков откуд је и шта је/ Твој део или противност од Тебе/ јер треће нема… ; до осећања узвишености због блискости своје природе са природом Творца:

“Господ ме сеја цело време

И свуд сам нова реч и знамен-

У белом хлебу прво семе,

У тврђавама први камен.

Господ ме сеја прегрштима

Пољем што вечна сунца плаве,

Да будем Његов знак међ свима,

Његова златна труба славе.

Господ ме сеја целом шаком

У часу светлу и голему

Да будем јутро дану сваком

И Његов глас и кључ у свему.“

(Песма)

Дакле, цела ова динамика у односу између песника и Бога далеко је од “наивног патетичног и општег тона“ у српској књижевности. Напротив, Дучић на одређени начин проблематизује и продубљује своје мисли о Богу што ће касније имати велики утицај на остале српске песнике у двадесетом веку.

Трагика и сложеност тих мисли најбоље су описани у следећој строфи:

“Јесмо ли као у исконске сате

Налик на Твоје обличје и данас,

Ако ли нисмо, каква туга за нас,

Ако ли јесмо, каква беда за Те“

(Човек говори Богу)

    Разни проучаваоци Дучићеве поезије налазили су слабости у његовим метафизичким песмама, управо због неразумевања оквира у којима је песник писао. Због тог неразумевања они су били склони да тај део Дучићевог стваралаштва проглашавају слабијим. Миодраг Павловић ни у једном тренутку не анализира те Дучићеве песме, он једноставно изриче субјективну констатацију: “песме које ја иначе не волим“ [3], и изрицањем таквог става сматра да нема потребе да анализира оно што не воли. Као да је за једну озбиљну књижевну анализу битно субјективно осећање или укус који има онај ко је, узгред буди речено, својевољно узео да анализира и то са озбиљним амбицијама, одређено књижевно дело. На тај начин Павловић без аргумената, пропушта да види огроман значај тих песама и својеврсни преокрет у српској поезији. Тај преокрет се односи и на општу универзалност Дучићеве метафизичке поезије. До Дучића српски песници, ако су славили Бога, славили су га искључиво као Срби, православци, у светлу своје културе и националности. Живорад Стојковић каже: “У Дучићевим хришћанским мотивима нема чак ни далеког призвука Светосавља, а тако је гласно и просто очајнички било његово србовање, и то управо тада“,[4] и то наводи као ману те поезије, не разумевајући, управо њену величину, преокрет који је таква поезија донела. Дучићеве песме о Богу су универзалне песме, које одражавају људску трагику, патње, питања, слутње, сумње, веру, а не национално схватање Бога. Меша Селимовић је тачно оценио овог песника, када је рекао: “Дучићева велика заслуга је у томе што нас је увео у поетски свет савремене Европе, и што је проширио границе српске поезије.“

Анализа песме

 

Побожна песма

На чему зидам цркву, на чем?

На стени, песку или блату?

Личи ли страшни ангел с мачем

Судији моме или брату?

На мосту међу обалама,

Збуњен и крвав од свога ланца,

Кога ћу ноћас срести сама-

Убицу или доброг странца?

Господе, знам ти клицу чудну

У свем мом добру и у квару,

Јер огледаш се мени у дну-

Као небеса у бунару.

Сенка је Твоја дан што зари

А а ја Те трагам у час сваки:

О, Боже увек неједнаки,

И друкчији у свакој ствари!

Хоћеш да сазнам духом холим

Све замке путем злим и правим,

Издајство друга којег волим,

И лаж у срећи коју славим.

Али ја стојим срца празна,

за сваку тајну зла и добра;

Руку је моју снашла казна

За плоде које и не побрах.

Искушитељу пун сам страха,

По беспућу и блату стида;

Смрзавам од Твог топлог даха,

У тми без свести, злу без вида.

Али сам невин јер ја страдам;

И чист јер чекам дан открића;

И новорађан јер се надам;

И пијан само од Твога пића!

Хулим у мисли коју родим,

А Тобом трепте моје струне;

Не видим пута којим ходим,

Али су очи Тебе пуне.

    Песма је писана у првом лицу и конципирана је као преиспитивање сопствене природе. Први стихови су питања: На чему зидам цркву, на стени, песку или блату. Лирски субјекат преиспитује смисао свог живота кога поистовећује са црквом. Ово питање је директна алузија на библијску причу која говори о вредности и постојаности човека. Он је несигуран и пита се о вредности онога што је сам постигао, дакле у питању је лична перспектива. Та перспектива није ограничена, само на конкретан живот, на шта нам указуије реч црква  која у себи садржи и епитете вечног, али и други део питања: Личи ли страшни ангел с мачем судији моме или брату?

Дакле лирски субјекат посматра свој ововремени живот као нешто што се непосредно одражава на свевремено, на други духовни свет. Питање о односу “ангела с мачем“ и лирског субјекта директно зависи од првог дела питања и од тога да ли се црква живота гради на стени или блату.

Перспектива која се посматра само је благо назначена постојањем два њена епитета различита али не супротна. Ради се о ововременом и свевременом. Песник и даље остаје располућен између та два пола, на мосту међу обалама , и та његова располућеност тј. његов живот представља уствари мост између та два пола. Пол његовог садашњег живота непосредно ће одредити пол на коме ће он живети у вечности. Међутим, овде се потенцира једна веома важна чињеница, која даје димензију трагичности целој песми:

“Збуњен и крвав од свога ланца“

Човек је у овом животу везан. Дакле, он је онемогућен да слободно живи. Поставља се питање природе ланца који везује човека. Да ли је то ланац који везује човека да би га заштитио од провалија и амбиса, или је то ланац који га спутава и одузима му Богом дану слободу. Човек се бори против ланца, покушава да се отргне од њега и на њему остаје крвав траг. Ситуација је у суштини трагична. У првом случају човек ослобађајући се ланца, постаје незаштићен и неслободан. Он губи заштиту  која га је онемогућавала да буде привидно слободан, а, уствари, роб својих нагона, страсти, порока, провалија и амбиса у које ће посрљати. Он ће ослобађајући се постати убица; убица смисла или убица своје слободе, свакако убица себе.

У другом случају ланац је оков који спутава, који не дозвољава човеку да напредује и да се самоостварује, али ипак ланац је прирођен и нормалан човеку, јер је човек ипак ограничено биће, тако да би се ослобађањем човек осетио слободним али и странцем , јер је навикао да живи само на дужини свог ланца а не и на другим местима.

Трагедија човекове позиције је у томе што он зна да ланац постоји и да је ослобођење од њега крваво, али не зна његову праву сврху. Због тога се песник пита:

“На месту међу обалама

Збуњен и крвав од свога ланца,

Кога ћу ноћас срести сам-

Убицу или доброг странца“

    Откривање решења целе тргичности човекове позиције, не може се, наравно, крити у свеиспитаном, ововременом, зато песник потпуно шири перспективу својих трагања и прелази у другу страну свевременог, обраћајући се Господу: Господе знам ти клицу чудну. Међутим, то обраћање није понизно тражење решења за нерешиву ситуацију. То је обраћање којим се стреми откривању смисла свевременог, јер је само то решење за ововремено: јер огледаш се мени у дну као небеса у бунару. Дакле, ова слика је симетрија не потпуна али аутентична. Као што се бескрајна, велика, висока небеса огледају у ограниченом, малом, али дубоком бунару, тако се свевремено огледа у ограниченом ововременом, и тако се бескрајни, несазнатљиви Господ огледа у ситном, само привидно сазнатљивом човеку.

Тон песме се после откривања ове спасоносне истине нагло мења, иако ће питања, сумње и слутње и даље остати, постоји нада да ће смисао некада постати откривен. Од уздржаног, несигурног тона испресецаног дилемама и питањима у прве две строфе, од четврте строфе глас постаје гласнији, дистанца мања, а блискост два пола увећана:

“Сенка је Твоја дан што зари

А ја те трагам у час сваки,

О, Боже увек неједнаки,

И друкчији у свакој ствари.“

Иако је та различитост Бога у свакој различитој ствари и Његова неједнакост (али никако неправедност, јер то двоје не искључују једно друго) нешто што је узрок да ововремено не схвати оно што је свевремено, ипак је познат узрок несхватању, и то ублажава безизлазност трагичне позиције.

Полако, лирски субјекат улази у срж и одгонета толико пута постављану загонетку о пореклу зла у свету. Оно постоји и некада кажњава и добре и праведне људе. Поставља се питање смисла свега, и песник налази одговор: хоћеш да сазнам духом холим / све замке путем злим и правим. Дакле, човек мора да сазна својим духом замке и на злом и на правом путу, јер то хоће Бог. А оно што хоће Бог хоће и човек, свесно или несвесно, јер се у његовој природи огледа Божја природа, као “небеса у бунару“.

Међутим, сазнавање замки није једноставна ни лака ствар за човека, али то је управо трагика његове позиције у свету и свемиру. Опет имамо наглашену димензију трагике која се повећава. Човек поново постаје трагично биће због друге ситуације у којој се налази. Сада није више у питању незнање, сада је у питању трпљење:

“Издајство друга кога волим

и лаж у срећи коју славим“

трагедија доживљава своју кулминацију, јер се ради о издајству онога који се воли; и о лажи у ономе што мислимо да је срећа. Песма поново постаје напета до пуцања и песник тежи лаганом опуштању и растерећењу:

“Али ја стојим срца празна

За сваку тајну зла и добра.

Руку је моју снашла казна

за плоде које и не побрах.“

Песник је ипак у стању да празног срца тј. равнодушно поднесе сваку тајну зла и добра. У стању је да поднесе и казну коју не заслужује, веше него казну која би му била праведно досуђена, јер он већ одавно (од прве строфе) не посматра свет и живот само из ововременог угла.

Међутим, трагичност на коју је осуђен човек никако не престаје. После сваког разрешења ситуације, проналажења прихватљивог смисла, после сваког савладаног степеника појављује се још један степеник чију препреку треба савладати и чији трагични потенцијал треба решити.:

“Искушитељу пун сам страха

По беспућу и блату стида.

Смрзавам од Твог топлог даха

У тми без свести, злу без вида“

Носилац трагичног потенцијала сада постаје однос између човека и Бога тј. између човека и Оног што се огледа у њему. Песник је пун страха, не више због тога што не зна тајну због које мора да трпи, нити због тога што не може да трпи, него због тога што трба да трпи казну од Онога Искушитеља са којим жели да се поистовети, кога воли и због кога је у стању да све остале трагичне потенцијале разреши и прихвати. Ако човек прима од Бога искушења, његов живот постаје “блато стида“ и “беспуће“, јер онда нестаје, не смисао, него конкретни лични смисао и свест да прави смисао и даље постоји.

Дучић доследно остварује композицију појачавања и смањивања интезитета трагичних потенцијала и на тај начин даје песми општи динамички тон и ставља је далеко од статичног, јер потенцира постављајући и решавајући различите проблеме, њен развој. Развијајући ту динамику, песник симболично приказује и променљивост и динамику живота онога који се не задовољава само пуким постојањем него жели да спозна смисао постојања. У осмој строфи опет долази до ублажавања трагичности:

“Али сам невин, јер ја страдам;

И чист јер чекам дан открића,

И новорађан јер се надам…“

Опет доминира разрешење дилеме, изражено оптимистичким нијансама које подражавају постојање смисла. Лирски субјекат је невин и има свест о својој чистоти. Моменат страдања овде више не игра никакву трагичку улогу. Акценат је на свести о невиности због које страдање губи значај. Други стих је потпуни кључ. Песнички субјекат чека дан открића и због  тог дана је у стању да истрпи своју трагичну позицију, која престаје бити трагична. Она је само непријатна јер у себи не садржи компоненту знања, али због тога садржи компоненту “наде“ у долазак “дана открића“ који се чека. Човек без те наде има погрешан, апсурдан и бесмислени живот а са њом он постаје новорађан.

Међутим, оно што је узвишеније од невиности, чистоте и наде и од самог дана открића који даје смисао ововременом животу јесте сам Творац, који се не налази само у слутњи и чекању тог дана открића. Он је без обзира на ововремено незнање присутан и у ововременом. Његово присуство, иако се не открива непосредним рациом, итекако се осећа. И то осећање је осећање заноса, непресушне среће, осећање одређене екстазе: и пијан само од Твога пића.

После оваквог растерећења трагичног потенцијала, он се не губи, него се, напротив, опет појављује, јер човек је у ововременом ипак трагично биће: хулим у мисли коју родим;  не видим пута којим ходим. Међутим у истој строфи, која је завршетак песме, потврђује се истина која се само наслућивала и прихвата се као реална чињеница и непобитни факат: а Тобом трепте моје струне; али су очи Тебе пуне. Песник открива нераскидиву везу човека и Бога, и та нераскидивост је без обзира на “хулу у мислима“ или скривеност “пута“, оно што даје смисао људском бићу да буде оно што јесте (а Тобом трепте моје струне).

Човекова окренутост Богу и свест о неопходности окретања у том смеру коју је Дучић на тако изванредан начин исказао већа је молитва и химна од конкретне молитве и химне (као жанрова) и због тога је Дучић песник јаке снаге. Песник који је на тих начин донео велики преокрет у српској поезији, и то не само на плану метафизике, него пре свега и на плану форме и разноликости тема и мотива које је уносио у нашу поезију.


[1] Иван Шугајев, Једном за цео живот, стр. 147, Видик, Београд, 2006

[2] Миодраг Павловић, Осам песника, стр.32, Просвета, Београд, 1964

[3] Миодраг Павловић, Осам песника, стр. 41, Просвета Београд, 1964

[4] Јован Дучић, Серија Српска књижевност у сто књига, Предговор стр.58, књ.52,Београд-Нови Сад, 1971

Слика | Posted on by | Оставите коментар

Једна метафизичка слика

ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

Једна метафизичка слика

 

 

Анализа песме: “У позну јесен“

Чуј како јауче ветар кроз пусте пољане наше,

И густе слојеве магле у влажни ваља до…

Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом;

Мутно је небо сво.

Фркће окисо коњиц и журно у село граби,

И већ пред собом видим убог и стари дом:

На прагу старица стоји и мокру живину ваби,

И с репом косматим својим огроман зељов с њом-

А ветар суморно звижди кроз црна и густа поља,

И густе слојеве магле у влажни ваља до…

Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом,

Мутно је небо сво.

    У овој песми постојање лирског субјекта јасно је наглашено и маркирано, за разлику од неких других Илићевих песама, јер је ова песма писана у првом лицу. Песма је писана као обраћање, али не обраћање читаоцу, већ некоме ко је поред лирског субјекта и ко је учесник у самом догађају у песми. Индикатор за то је прва реч у песми Чуј. Јасно је да лирски субјекат потенцира звук који се чује, и обраћа се некоме ко тај звук и може да чује, дакле некоме ко је поред њега. Песма није писана у перфекту, тако да се не ради о сећању на неке догађаје који су се завршили и на њиховом обнављању у свести код лирског субјекта и евентуално читаоца. Песма је дескриптивна и писана је у презенту, што значи да се непосредно описује догађај који се у тренутку описивања и догађа.

Песма јесте дескриптивна али садржи у себи фине нијансе метафизичког. Расположење које доминира адекватно је наслову песме. Описана је позна јесен, али не у светлим, богатим нијансама плодности, него у песимистичкој нијанси пропадања и смрти.

Слика као што је “пусте пољане наше“ делује језиво и прва је слика која умањује дескриптивност и приближава се метафизичкој слици. Војислав Илић је у ову синтагму вешто уткао контраст који даје страховит интезитет слици и појачава језу која она носи. Он говори да су “пољане наше“ , дакле да имају своју припадност, да припадају некоме. Припадност подразумева најмање једну релацију између неког двојства; између онога који поседује и онога што се поседује. У овом случају није у питању једна проста релација, не постоји само један који поседује. Лирски субјекат говори да су “пољане наше“, што значи да постоји више од једног поседника, а самим тим и више од једне релације. Дакле, то двојство у овом случају је проширено и постојањем бар две релације (а не једне), може се говорити најмање о тројству. Дакле, све ово претпоставља збирност, удруженост, а прва реч у овој синтагми, уствари даје тајновитост и језу целој слици, а то је реч пусте. Пољане су у исто време “пусте“, дакле, саме, усамљене, а са друге стране имају нас јер су “наше“. Усамљеност је подигнута до највишег могућег степена јер су пољане и поред нас који смо ту -саме, и то је контраст који одваја ову слику од пуке дескрипције и даје јој метафизичку тежину.

“Ветар јауче“ кроз те пољане и тај његов јаук који се потенцира речју “чуј“ отвара богату аудитивну линију песме. Оно што је интересантно, а такође и контрастно, је то да слика позне јесени и расположење које она доноси јесте резигнација, помирење са смрћу, песимизам и схватање, мирење са песимизмом као таквим. Природно би било очекивати да уз такво расположење, и слику позне јесени, иде тишина или пригушени плач, међутим, у песми, напротив, ветар јауче, гавран узлећа са криком, коњиц фркће. Тај јаук ветра не открива мирење и самрт него борбу, или боље рећи, постојање наде (“фркће окисо коњиц и журно у село граби“), да ће се превазићи новонастала ситуација која је извор лошег расположења.

Наредни стихови у песми у себи носе двозначењску природу и не могу се само посматрати у светлу описивања природе. Лирски субјекат се јасно идентификује и говори о тренутној стварности:

 

“Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом.

Мутно је небо сво“

 

Гавран који са криком узлеће изнад главе је сама по себи језива слика. Међутим уколико се тумачи и значење те слике добиће се још мистериознији осећај те језе. Гавран је, не само у нашој митологији, птица која предсказује неко зло и доноси лоше вести. Његово сретање у природи, само по себи, нема неко посебно значење, и не значи неко неминовно зло које ће се десити ономе ко га је срео. Међутим, уколико гавран узлеће са криком и “кружи“ над нечијом главом, јасно је да то кружење није случајно ни обично. Оно има за функцију да маркира оног коме ће се неминовно нешто лоше догодити. Наставак песме, уколико се посматра у овом контексту, несумњиво то потврђује:

 

“Мутно је небо сво“

 

Мутно небо је такође знак лошег предсказања; знак да ће молитве остати неуслишене; да је топлота и милост Сунца ускраћена, а у пренесеном значењу и Божија помоћ. Слика је веома страшна и злослутна.

Песма се опет спушта на раван обичне дескрипције. Као да песник само благим назнакама нечег метафизичког жели да прошири наш хоризонт очекивања, а онда враћајући се на раван обичног описа постиже ефекат изневерености тог очекивања, али са друге стране појачава напетост и радозналост.

Тек из друге строфе сазнајемо да лирски субјекат путује ка своме дому. Фркће окисо коњиц и журно у село граби, каже први стих друге строфе. Коњиц жури јер је окисао, али та журба у потпуности одговара лирском субјекту који је на кочијама. Не жури коњиц, него кочијаш јер жели што пре да стигне у свој дом.

Кућа има веома важно значење у симболичком и психолошком смислу. Она је уточиште, и представља сигурност за онога ко у њој живи. Човек који нема кућу, не само да је несрећан, него је и несталан. Он нема своје усидрење, свој кров над главом који пружа сваком човеку ослонац, сигурно место на коме је заштићен од свега, и због кога човек има самопоуздање у себе и у свет око себе. Дакле, кућа је саставни део човекове личности, међутим, у песми се за кућу користи реч дом. Осим свих ових побројаних значења која у себе укључује реч кућа, реч дом је обојена додатно и јаком емотивном нијансом. Осим сигурности, дом пружа и неку носталгичну црту. Дом је место где је човек рођен и где је провео прве дане живота, и ако неким случајем човек више не живи у свом дому, у њему увек остаје дом да живи, хтео он то или не. Та веза између човека и његовог дома никада не остаје раскинута.

Војислав Илић је у овој песми искористио технику описивања која ће тек касније постати уобичајена код многих наших прозаиста, као што су Момчило Настасијевић, Меша Селимовић, Иво Андрић. Наиме, Илић је уочио везу између човековог унутрашњег и спољашњег простора у облику равног огледала које рефлектује, најчешће унутрашње карактеристике на спољашњи изглед ствари (какав је случај код Настасијевића и Селимовића). Међутим, тај однос може бити супротан (као код Андрића у “Проклетој авлији“) какав је у овој песми, па спољашњост тј. изглед дома, постаје еквивалент изгледу унутрашњих осећања лирског субјекта. Цео дом се описује у неколко речи:

 

“И већ пред собом видим убог и стари дом“

 

Овај стих сам по себи изазива неку сету и благу тугу, и Илић опет успева да окрзне ону другу ванвременску и ванпросторну метафизичку раван. Стих је далеко од пуког описа. Дом се не описује као нека независна, страна чињеница; он је стављен у контекст перцепције самог лирског субјекта, који је несумњиво са домом везан емотивним нитима. Ако то знамо и затим видимо да тај лирски субјекат, који је емотивно везан за дом, каже да је тај дом убог и стари, биће јасно да то није обичан, пуки опис, већ да тај опис боли, и описује не само дом, него и оно што се налази као осећање у унутрашњем бићу лирског субјекта. Тај паралелизам између изгледа осећања и изгледа дома овде је јасно остварен: “И већ пред собом видим убог и стари дом“.

У наредна два стиха опис је ублажен са аспекта човекове унутрашњости (“на прагу старица стоји и мокру живину ваби“), али и даље остаје остварен паралелизам. Немоћна старица која стоји на прагу куће и ваби мокру живину, изазива не слику пред нашим очима, него јако осећање благе туге и немоћи у срцу, које постоји у том тренутку и код главног јунака ове песме. Огроман зељов са репом, међутим , симболична је слика верности људске наде која је у свакој ситуацији одана човеку, па и сада, али ипак она не доминира и расположење песме до краја остаје исто, црно и песимистичко.

Последња четири стиха семантички су иста као и прва четири, међутим, они се разликују у по некој речи, а те промењене речи, показују да песма није статична и да у њој постоји развој. Тај развој повезан је и са унутрашњом и са спољашњом равни које чине ову песму. У првом стиху имали смо “Чуј, како ветар“, а у последњим “А ветар“. Овде је уочљиво губљење друге особе којој се лирски субјекат обраћао у првој строфи. То губљење не говори толико о тој особи, која је у ствари имала само функцију референтности, оно много више говори о самом лирском субјекту. После виђања свог дома, али и самог предсказања тог виђања оличеног у симболичном кружењу гаврана над главом, настала је промена у лирском субјекту. Разрушење дома делује трагично на човека, и у њему изазива напрасно губљење смисла свега што постоји. У том тренутку обесмишљења, лирски субјекат не примећује више никога осим себе и катастрофе у себи. Зато и не постоји у поновљеном стиху обраћање неком и императив “чуј“. Тај неко и даље је ту, али он постаје небитан за лирског субјекта, пред осећањем трагичне судбине дома.

Ветар више не “јауче“ него “звижди“. А “пусте пољане наше“ су постала “црна и пуста поља“. Највећа трансформација је постигнута у овој синтагми, и та синтагма најбоље показује интезитет промене самог лирског субјекта, његовог осећања и погледа на свет. После трагичног сазнања, за јунака ове песме, ствари више не могу остати исте као пре. Ствари које су му пре тога изгледале лоше биле су само бојазан, али оне сада постају катастрофа и деградација самог човека. Песимизам достиже своју кулминацију, јер “пољане“ које су некада биле “наше“ и тиме емотивно одређене, сада постају страна и туђа “пуста и црна поља“ која су ничија, и осим што су и даље пуста сада су црна, и више нису присне “пољане“, него нека далека и неприступачна “поља“. Последња три стиха су потпуно идентична као и последња три у првом делу песме. У њима нема формалног развоја, јер гласе потпуно исто. Међутим, посматрајући их у контексту целе песме биће јасно да је и овде постигнут развој. У првом делу песме она су само предсказање: гавран који кружи над главом и “мутно небо“ били су само неки полујасни сигнали, који нису уништавали лирског субјекта. Међутим, на крају песме они више не представљају предсказање него испуњење предсказања. Када се песма завршава стиховима “Мутно је небо сво“, то значи да се катастрофа већ одиграла, да је небо мутно сво и да више нема никакве наде, све је готово. “Мутно је небо сво“  на крају песме и “мутно је небо сво“ на средини, не значе исто. Разлика је у значењској тежини тих речи. На крају, те речи добијају пуну тежину свог значења, док на средини оне не значе потпуни крај, већ само одблесак тог краја.

Јасно је после анализе да је ова песма вишедимензионална. Иако бисмо жанровски могли да је сврстамо у дескриптивне песме, описи у њој нису ни налик описима у дескриптивним песмама романтичарске епохе. Војислав Илић представља преломни тренутак у развоју српске поезије и претеча је модерне, не само својом формом, већ и смислом који његове песме носе. У песми “У позну јесен“ он можда није остварио метафизичке мотиве до њиховог пуног значења, али их је јасно нагласио и вешто уткао у своју описну песму. Тиме је он отворио врата метафизици у српској поезији, која ће се градационо развијати и заузети веома битно место.

Објављено под поезија | Оставите коментар